Srbijo, selo moje

Uh evo ga i taj dugo očekivani raspust. Pa nama školarcima je on od neprocenjivog značaja. Elem da se osvrnem na poneke pojedinosti oko minulog perioda.

 Ova školska godina nam je prošla, pa kao i 2-3 godine unazad. Čim nas nesto zadesi bilo da je to grip, zemljotres ili pak jaka zima (što je btw i negde normalno) odmah ajmo deco malo na nenadani raspust pa ćemo mi lepo u junu kad upekne zvezda da idemo u školu i da se dinjstamo svi zajedno. Apel ministru!! "Gospodine ministre ukoliko vam je baš toliko stalo da nas svake godine mučite odlaženjem u školu na 35 stepeni, bar nam uvedite bilo kakve rashladne uređaje da ne bismo svi kolektivno pocrkali".

Druga stvar, nedavno sam čula da su beogradske gimnazije predložile da se ne ide na ekskurziju i inostranstvo ukoliko niste u cetvrtoj godini školovanja. A mi se baš ponadali da ćemo ići bar jednom na ekskurziju u toku našeg školovanja. Pa dokle više Taj Beograd da nam zagorčava život na ovaj ili onaj način. Mislim razumem ja da su ljudi u BG malo platežno jači nego mi u provinciji, ali ono imajte malo razumevanja za nas. Ipak i mi moramo da idemo na maturu u 4. godini, i mi bismo voleli da upisemo fakultet, da odemo u veliki grad..Ejjj bre!! 

Bio bi red i da malo pišem i neke lepe stvari koji su mi se dogodile ove godine. A bilo ih je iskreno.

U oktobru smo sa školom išli u Novi Sad na trodnevni seminar. Šta drugo da kažem osim da je bilo fenomenalno. Druženje pogotovu. Seminar u Novom Sadu za mene je bio prvo veliko iskustvo u tom pogledu. 

U maju sam otputovala u Beograd na godišnju skupštinu Unije srednjoškolaca Srbije. E to je tek posebna priča. Malo sam bolje upoznala taj veliki grad, upoznala pregršt pametnih ljudi, ma super je bilo.

 Dok ovo pišem ostalo mi je još 7 dana tačno do kraja školske godine, tako da ja sa nesrpljenjem čekam da tih 7 dana prodje mi se cujemo uskoro, POZDRAV..

Pa da, oduvek me je zanimalo zasto je tako zanaimljivo pisati blog. Ali sada uvidjam da je to jedna jako zanimljiva stvar. Ovo je moje prvo autorsko delo, tako da ne zamerite ako bude bilo gresaka. Pa pocnimo. Kao sto glasi sam naslov ovog mog bloga, "Srbijo, selo moje", tako cu i ja izneti svoje razmisljanje o celokupnoj nasoj kulturi, pod tim naravno podrazumevam, Srbiju, da Srbiju ne Beograd.

Ja sam tinejdzer iz unutrsanje Srbije. Kao neko ko izuzetno voli sve ono sto ima veze sa kulturom, a pre svega su tu bioskopi, pozorista, muzeji, mogu samo da konstatujem da je nasa "kultura" na izuzetno niskom nivou. Znam, znam to nije nista novo. U nasam gradu imamo tu srecu da imamo bioskop, imamo i muzej, imamo i pozoriste (to je sve osim pozorista), ali ono sto nazalost nemamo  jeste kultura u svakodnevnicama naseg zivota. Jos me vise brine to sto se u bioskopima sve vise mogu videti stariji ljudi (da se razumemo nemam ja nista protiv straijih ljudi) dok su mladi u prostorijama gde je zaguseno u svakom mogucem smlislu (mislim na kafice). Ponekad mi bude zao zasto se uopste izvinjavam ljudima koji za to ne mare. Zar su zaboravili na reci molim lepo, hvala, nema na cemu, izvolite, dovidjenja? Kuda sve ovo vodi? Znam da je "situacija u svetu teska", ali osvrnite se malo oko sebe, samo malo. Ovo su samo vapaji mladih ljudi iz provincije, koji traze malo paznje. Pratim sve moguce televizije, svaki dan ja cujem da se neko potukao da je neko nekoga izbo, da li je omladina kakvu Srbija zeli, i gde Srbija misli da ide sa ovakvim drustvo, u EU? 

Ovih dana se po medijima provlace prepucavanja oko tog famoznog filma, gospodjice (ili gospodje) Andjelina Dzoli. Prica se o tim famoznim scenama, o Srbima kao negativcima. A ja sada postavljam pitanje, ako vas to nije uvredilo zasto reagujete, zasto ste se osetili prozvanim? Zasto jos uvek zivimo u proslosti? Sta nas to drzi? Ja cu vrlo rado otici i pogledati film (naravno ako ga kod nas budu i prikazivali) bistre glave i bez predrasuda, a onda cu presuditi. Sto preporucujem i vama.

              P O Z D R A V ...